pogovor za zbirku poezije Jasmine Šušić, Nebo boje peperminta
Liber, 2010
dodatak:
Poezija Jasmine Šušić, je logičan nastavak jednog čitanja američke poezije sredine 20 veka, koja prati diskurs i bagavundo filozofiju vodećih imena bit generacije, hazardiranje za kamenom mudrosti magičara svakodnevice, u ruhu pesnika, ili naizgled sasvim običnog, savremenog i znamenitog, zanatlije mistika.
Njen logos je logos Tota, Hermesa Trismegistosa, koga su ostavili da prenoći u grozi mulitipleks supermarketa. Njena mudrost je mlada i munjevita, poput groma gitarskog rifa na 100 kilovata.
U uzaludnosti razbijanja tabua, tabuiše se poetika snovidjenog i uzavrelog duha, koji se guši od silnog prilagođavanja trendovima. I tu se nalazi nebo boje peperminta, kao još jedan dah više, bonus nebo, ili je to samo ono jedno jedino nebo koje nam se prodaje kao daleko, nasuprot svi bliskih ovozemaljskih estrada.
recenzija:
U sprezi makro i mikro sveta nalazi se glas žene, rastrzane pitanjima i ispovestima. Njena samoća u retrospektivi i kontemplaciji, pod okriljem sunca ili sobne lampe sliva niz krvotok bujice stihovanih artikulisanih strasti, pretvorenih u zapise. Strasti kao neumoljive želje za shvatanjem i poimanjem sveta; strasti kao nezadržive potrebe za izražavanjem i oslobođenjem od pritiska nezajažljivosti - za konačnom formom stegnutom u stisak - samoostvarenjem.
Na tom papiru nalaze se spoznaje i bitke jednog bitnika - borca koji osvaja svoj Id . Da li je pesnik svestan svojih saznanja i da li je spreman da uči od sebe, suočavajući se sa svojom rečju? Ovi stihovi se istovremeno obraćaju samoj autorki, razgovarajući i govoreći mnogo toga i onome (o onome) koji čita redove i kolone ispisane njenom rukom.
U rasponu između laveža na puni mesec, atlasovskog nošenja gradskog jezgra na bedrima, zavodljivog mirisa i svežine jutarnje pomorandže, intimističkog ljubavnog vrludanja, tržišno propagandnog pozorišta, književnosti i surogata, misticizma i kulturnog nasleđa istočnjačkih duhovnih škola (puštenih kroz višedecenijsku prizmu zapadnog sveta), opijenosti čarima čarobne svakodnevice, katarze koja dolazi kao ispostava vremenitosti prošarane rockenrolom alkoholom i uzdizanjem preko krivnji i kažnjavanja, kulturalnog sinkretizma New Age-a, suptilne i sirove seksualnosti, negde između mita o žrtvi i koncepta ulaganja, svoje razboje razvija Nebo Boje Peperminta, kao aluzija na jedno svežije, skoro pa inhalirano nebo nad nama. Ono koje ne može priuštiti američki ili celuloidni san.
Jasmina Šušić, dete savremenih zbivanja, mlada zagrebačka poetesa, ovom knjigom kazuje od čega je sazdan taj svet kojem je potrebno takvo nebo, od čega je sazdana ona kojoj je potrebna inhalacija. Zapušenosti i eksplozije koje se sreću na svakom koraku podsećaju na vreli vulkan koji brekće, palentu koja ključa na vatri praveći neobuzdane stubove isparenja puštajući ih sve do tavanice iz svojih mnogobrojnih nozdrva. Svet je aždaja, vrelo koje bljuje vatru, a u rafalima i repeticijama stubičnog poravnanja ove pesnikinje prepoznaje se analogija i odgovor jednog čistog bića tom istom svetu. Kao duh nad vatrom života.
Čitačica sudbine nam kaže “Neko je rekao da prvo treba živeti pa onda filozofirati”, u njenim redovima nema mnogo pametovanja, savetovanja i predlaganja, većinom su to poigravanja sa tekstom i kontekstom životnog sadržaja, iskustvima i impresijama, koje ona izražava na vrlo karakterističan način. Većinu pesnika spaja provociranost jednim te istim motivima koji se sa odstupanjima ponavljaju, razlike među njima uspostavljaju vreme, govor i ideje koje ih određuju.
Jasminin diskurs jednim svojim značajnim delom pripada onom koji je pokrenuo kao lavinu američki knjževni pokret polovinom dvadesetog veka na čelu sa Alenom Ginsbergom, Džekom Keruakom, Bobom Kaufmanom, Gregorijem Korso-om... Taj govor koji je rapidan stihijski melodičan, nosi u sebi zrno nadrealističkog-automatističkog koje je artikulisano do te mere da se može izgovarati tako da zvuči kao vojnički marš praćen plotunima. Ona danas u svetu koji svoj život razvija „Beyond 2000“ ostvaruje poeziju u plotunima i na jedan borben, skoro rаtnički način kao da zahteva jutro pod pepermintskim nebom sa oblacima od staniola, kome se istovremeno i podsmeva. Mantre, bodhisattve, dharme, apsoluti, govore o konstanti koja kao da izmiče u onome što prolazi pored nas i večito se menja. A Jasmina pita - Gde je?
“Gdje su sada tvoje
Autoceste u ekstazi
I Nebo
Boje Peperminta?“
Kaže:
„Negdje na pola puta
Shvaćam da nema tih lama
Ni Tibeta
Ni yoge
Koje mi mogu pomoći
Da pronađem nešto što je davno izgubljeno
Patetično
I umotano u sivi krep papir“
“Lomim se
Gledaj!
Ja izgaram
Mrvi me dan
Kao mrvicu kruha
(Gledam)“
Mnoge predlagane forme pod lupom su individualnosti koja je sklona iskušavanju, i do pronicanja dolaze oni koji odbace verovanja. Mnogi mitovi padaju u vodu dok se kao pitanja nameću neki noviji, gorostasniji, patvoreniji.
Nesumnjivo je da će tako izgledati i odgovori.
SS Sinister
